by Marija Petrović
Trešnjober i ja smo se upoznali davne 2004. godine, u Cvijićevoj 90. Naši počeci, po mom tadašnjem utisku, nisu baš obećavali – prvi dan razbijen tanjir iz čuvenog braon servisa, jednog od simbola mog Trešnjobera; treći dan prva smena, ključ i vrata koja baš i nisu htela da sarađuju sa mnom; peti dan i koleginica koja me u mojim ranim dvadesetim kroz plač upoznaje sa razvodom svog braka, neke metafore u vidu limuna i pomorandži za koje sam se silno trudila da razumem. Nije išlo…znate ono kad želite da ostavite dobar utisak, a vama ništa ne ide… Ja to tada nisam znala, ali meni je baš sve išlo kako treba.
Moja direktorka, mecena vaspitno-obrazovnog rada, verovala je u mene. U mojim nesigurnostima i mojim mlađanim, sirovim stavovima prepoznala je vapitača koji je bio i jeste deo onoga što moj vrtić treba da bude – sigurno mesto. Ogromna moć Trešnobera je ta što prepoznaje. Prepoznaje i probleme, prepoznaje i kapacitete, prepoznaje sreću i uspeh.
Moj vrtić, moj Trešnjober, moja porodica.
Pokušavam da započnem rečenicu u kojoj bi pisala šta bi sve jedan zaposleni u vaspitno-obrazovnoj ustanovi trebalo da ima, pa bih sad pisala neke opšte karakteristike, neka opšta mesta koja bi samo tako lepo i pristojno zvučala. A li ne, moj vrtić je vrtić sa dušom, moj vrtić je vrtić srca, crvenog, nabreklog od uzavrele strasti prema učenju – učenju života, ljubavi, poverenja, zajedništva, dobrote, pripadnosti, sigurnosti.
Imala sam privilegiju da učim i radim od najboljih. Imam privilegiju da budem kuma, prijatelj, poznanik koga je iznedrilo okruženje u kom sam radila. Imala sam privilegiju da budem deo života stotinama dece i roditelja. Trešnjober me je učio da smo uvek važan deo odrastanja, koje nekada i nije bilo tako lako i lepo. Uvek je fino pričati o uspesima koje postižemo u radu sa decom, kao i ličnim pobedama. Vaspitanje je đavolski težak posao. Rad u vrtiću je sve samo ne posao; to je posebna veza između surovog života, nedefinisanih emocija, katarzičnih odvajanja i velike ljubavi u zagrljaju sigurnosti. Kolege me razumeju. Veština da iz tako zahtevnog posla (opet rekoh posao, a to je sve samo ne posao, nadam se da cu naći neku adekvatniju reč kasnije), pronađete i razumete suštinu jednog malog bića; veština da kroz rad sa decom i kolegama rastete zajedno; veština da sve svoje nesigurnosti i sve svoje stavove nekada ostavite po strani i verujete u neko opšte dobro, u neko sutra koje ćete osetiti ne baš sad i odmah, da sve svoje lične strahove, sve svoje tuge i sreće podredite nesebično nekom – to je umeće koje Trešnjober čuva kao svoj prototip. Čestitam vam što ste baš ovde!
Četvrt veka je jubilej za ponos – deci, roditeljima, zaposlenima. Svako ko je biran da bude deo ovog kolektiva, sigurna sam da je bio i jeste baš sa razlogom tu. Učenje je dvosmerna ulica. Svako od nas je imao svoju aveniju, svoje bulevare, svoje jednosmerne ulice i semafore sa dugim crvenim svetlom. Trešnjober je tu da nam da, mozda ne leteći taksi, ali sigurno potporu i gorivo da uvek idemo napred i da iz svih svojih grešaka u koloseku izađemo bolji! U tome i jeste sva lepota ovog poziva – učiš i menjaš se. Okruženje u kom su rasla i rastu vaša deca je slatko kao naš slogan, naša voćka. Slatko je, jer se ne bojimo da u kolač s trešnjama dodamo krupnu, morsku so, za koju bi neko rekao da joj nikako mesto nije tu, da će pokvariti sve, a koja u stvari postoji da bi istakla slatkoću! Negujemo i taj začin, jer verujemo da je tu da nas nečemu nauči, a mi u Trešnjioberu smo uvek gladni znanja!
Želim da svima čestitam 25. rođendan Trešnjobera, da vam kažem da ste bili i jeste deo značajne obrazovne zajednice.
Ovaj dan posvećen je velikoj, najvećoj Ljiljani Proković. Mi smo njena zadužbina.