U istraživanju Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja iz Novog Sada anketirano je 1869 roditelja dece uzrasta 4 do 11 godina iz vojvođanskih gradova o fizičkoj aktivnosti dece predškolskog i mlađeg školskog uzrasta. Rezultati istraživanja pokazuju sledeće rezultate:
Igra dece predškolskog uzrasta
Igra predstavlja slobodnu, spontanu i najvažniju aktivnost u odrastanju svakog deteta. Ona je sama sebi cilj, a osnovni razlog zbog kog dete pokreće igru je zadovoljstvo koje oseća tokom nje. Kroz igru ono istražuje, razvija maštu, gradi odnose, komunicira. U igri dete prerađuje i proživljava ono što ga tišti, muči, raduje… te mi kroz ponašanje tokom igre mnogo toga možemo saznati o njegovom emocionalnom i intelektualnom razvoju.
Postoje različite vrste igre i različiti načini na koje se dete igra. Oni najčešće zavise od uzrasta u kome se dete nalazi, ali i od njegovih intelektualnih, emocionalnih, socijalnih, pa i motoričkih kapaciteta. Neke osnovne vrste igre koje srećemo kod dece predškolskog uzrasta jesu:
- Nezavisni igra, kada se dete igra samo i nisu mu potrebna druga deca da bi razvilo igru. Iako se roditelji često pitaju da li je to u redu, kroz nezavisnu igru dete uči da se koncentriše, da samo dolazi do kreativnih rešenja, a to su važne stvari za detetov razvoj.
- Paralelna igra podrazumeva igru u kojoj se deca igraju zajedno, ali ne kreiraju zajedničku igru, već razvijaju paralelne aktivnosti. Ako posmatrate decu u paralelnoj igri, primetićete da ne postoji nikakva formalna interakcija, već se deca često igraju sa istim igračkama i bave se sličnom aktivnošću. Ovaj tip igre je vrlo čest za decu uzrasta od 2 do 3 godine. Paralelna igra je veoma važna, jer uči decu pravilima ponašanja u vršnjačkoj grupi, a kroz nju deca imitiraju ponašanja i vežbaju veštine koje primećuju da druga deca poseduju.
- Asocijalna igra javlja se u periodu između 4. i 5. godine, a karakteriše je igranje dece u grupi bez jasno definisanih uloga i zajedničkog cilja. Deca u ovakvoj igri često menjaju uloge, ali i odnose, te ne postoji jasna podela na dete vođu i njegove sledbenike, već se ove uloge često smenjuju.
- Kooperativna igra predstavlja organizovani oblik igre. Dete se igra kao deo veće grupe koja ima kolektivni cilj, npr. pravljenje zajedničke građevine od kockica. Tokom kooperativne igre, uloga lidera i sledbenika često su jasno vidljive i ona više nego prethodno pomenute doprinosi građenju vršnjačkih odnosa i zauzimanju mesta u grupi.
Kako se ponašaju deca u prirodi?
Kako roditelji mogu doprineti bogaćenju dečjeg iskustva? Upravo kroz igru! Dozvolite detetu da istražuje, eksperimentiše, upoznaje različite materijale, teksture i oblike. Najbolji način za to je da dete što više boravi u prirodi! Takođe, prepustite detetu da preuzme inicijativu u igri, da je samo kreira i razvija kako ono želi. Iako se roditelji iz najbolje namere trude da detetu obezbede najlepše i najkvalitetnije igračke, činjenica je da one nisu od ključne važnosti za detetov razvoj i napredovanje. Ono se jednako kvalitetno, čak i kvalitetnije može igrati sa prirodnim materijalima i stvarima koje u osnovi nisu uopšte namenjene za igranje (posuđem, lišćem, peskom, zemljom, vodom…). I nemojte se bojati dečije dosade! Dosada je idelan teren za razvoj kreativnosti! Kada jurimo, smišljamo, kupujemo, trudimo se iz sve snage da detetu ni jednog trenutka u toku dana ne bude dosadno propuštamo priliku da podstaknemo dečju maštu, da im upalimo lampicu za radoznalost, da im dozvolimo da budu deca u svakom smislu te reči.
Milijana Lazarević,
pedagog PU „Trešnjober“